O da!Još jedno divno praznično veče...Prvi ozbiljniji sneg, prelep pogled kroz prozor...

Unutra se širi porodična atmosfera, miris čaja-vanila i cimet, pita sa jabukama...Mmmm, divno. 

Ne želim da ikada prođe ova noć, zima, sneg i sve što ovom ugođaju daje smisao. Tako je malo potrebno za sreću. Treba zahvaliti Bogu za sve što imamo, za ovu prelepu noć, za porodicu, za šaku sreće i ovu šoljicu čaja.

Jer, nismo ni svesni koliko je trenutno gladnih, bez vunenih čarapa, bez topline doma, uopšte bez krova. A sigurno bi i oni želeli da ih neko zagrli ove snežne noći...ko zna. Gladni stomaci, oči pune nade, šake prezeble a srce bez topline. Ostavljena, napuštena deca, davno zaboravljena, bez jelke, bez paketića, bez majke i lepe reči. Strašno!

Ipak bi možda bili srećni da znaju da neko poput mene noćas misli na njih. Univerzumu šaljem svu svoju ljubav njima, njihov bol delim, osećam njihov vapaj.

Sutra pravac učiniti neko dobro delo!

Jer, samo je balans bitan!!!